Ko je bio knez Miroslav?
U poslednjim decenijama XII veka Srbijom je vladao veliki župan Stefan Nemanja, uz pomoć svoje braće Stracimira i Miroslava. Stracimir je bio knez u Gradcu, današnjem Čačku, dok je Miroslav vladao humskom oblašću koja je dobrim delom obuhvatala teritoriju današnje Hercegovine. Bosnom je, možda kao mađarski vazal, ali prilično samostalan, vladao ban Kulin. Sama humska kneževina našla se u najpovoljnijem položaju: od najopasnijih suseda bila je zaštićena ostalim srpskim zemljama, čiji su vladari pokazivali veliku diplomatsku mudrost i ratničku veštinu. Humski knez Miroslav bio je brat raškog velikog župana Nemanje i zet Kulina bana, oženjen njegovom sestrom.
Verovatno su pomenuta četvorica vladara učestvovala u zajedničkim vojnim operacijama Mađarske i Srbije protiv Istočnog rimskog carstva (kasnije nazvanog Vizantija), 1183. godine, tokom kojih su surovo opustošeni Beograd, Braničevo, Ravno, Niš i Serdika (Sofija). U to vreme Srbija se širi na sve strane i, između ostalog, učvršćuje vlast u Primorju.
Čini se da su u godinama 1184/85. braća preduzimala neke korake u vezi s opsadom Dubrovnika, koji je ostao bez podrške Romejskog carstva. U pomorskom okršaju, 18. avgusta 1184, iskusnija dubrovačka flota nadvladala je Miroslavljevu. On se sledeće godine bolje pripremio i pojavio, 1. jula, pred dubrovačkim zidinama na čelu velike vojske s opsadnim spravama za bacanje kamenja i drva. Nedelju dana kasnije, dok su se Dubrovčani molili Bogu u crkvi mučenika Petra, Andrije i Lovra, Miroslav je, izgleda, dobio vesti o njihovim vezama s Normanima, koji su upravo spremali veliki vojni pohod protiv Istočnog rimskog carstva. Naredio je da se spale sve ratne sprave i povukao se.
Godine 1186, 27. septembra, Nemanja i Miroslav su, u prisustvu zastupnika normanskoga kralja, u svoje i Stracimirovo ime potpisali mir s Dubrovnikom, kojim su predata zaboravu sva sporna pitanja, Dubrovniku potvrđena teritorija, a njegovim stanovnicima dozvoljena sloboda trgovanja u zemlji trojice braće i obrnuto.
U godinama 1189/90, ponovo su braća ispoljila veoma živu diplomatsku i ratničku aktivnost: povlačili su poteze za koje su smatrali da će doneti plodove u budućnosti, a svoje planove su veoma brzo i uspešno prilagođavali iznenadnim promenama odnosa snaga. Prilikom susreta Nemanje i Stracimira s nemačkim carem Fridrihom Barbarosom, koji je sa svojim krstašima prolazio kroz Srbiju, 1189. godine, u Nišu je ugovoreno da se Miroslavljev sin Toljen oženi ćerkom Berhtolda IV od Andeksa, istarskog markgrofa i hrvatskog titularnog hercega. Toljen je trebalo da primi nevestu u Istri idućega Đurđevdana, ali kako se Barbarosa utopio 1190. godine, izgleda da nije došlo do ostvarenja tog dogovora. Nemanja nije uspeo da nagovori Barbarosu da zajedno napadnu Carigrad, ali je, koristeći njegov pohod, uspeo da, uz pomoć braće, znatno proširi teritorije svoje države. Istočno rimsko carstvo je, međutim, ubrzo stalo na noge i otpočelo pripreme da povrati izgubljeno.
To je, možda, navelo kneza Miroslava da s Dubrovnikom, 17. juna 1190, sklopi ugovor kojim, u slučaju potrebe, obezbeđuje azil sebi i svojim ljudima.
Ne znamo tačno kakvi su bili odnosi Miroslava i Nemanje, ali je Miroslav, u svakom slučaju, imao veliku samostalnost. To dokazuje i sledeći događaj.
Avgusta 1180. nadbiskup Rajnerije, Italijan iz Toskane, otišao je da reši neka pitanja u vezi s posedima svoje crkve, na obalu između Splita i Omiša. Tamošnji plemići Kačići su njegov dolazak shvatili kao povredu svojih naslednih dobara. Posle žestoke rasprave, kamenovali su nadbiskupa i zatražili zaštitu kod Miroslava. On ih je primio. Miroslav, međutim, nije hteo da u svoju oblast pusti papskog legata, podđakona Tebalda, te ga je ovaj anatemisao.
Godinu dana kasnije, 7. jula 1181, papa Aleksandar III napisao je Miroslavu pismo u kome mu uskraćuje blagoslov zato što: nije hteo da primi niti poslanog papinog legata, niti upućeno mu pismo, u kome se traži da vrati nadbiskupov novac, te što nije dozvolio da se popune upražnjene katedralne stolice i preporučuje mu da nipošto ne dira u (katoličku) crkvu i crkvene osobe. Dakle, papa se obraća direktno Miroslavu, koji je samostalno povukao veoma odlučne poteze. Interesantno je da papa ovo pismo nije poslao. Ono se i danas čuva u vatikanskom arhivu. Ali zato je dan ranije, 6. jula, poslao pismo mađarskom kralju Beli III u kome od njega, između ostalog, zahteva da primora Miroslava da plati nadoknadu i da se potčini. Nije poznat svršetak ovog sukoba, jer je Aleksandar III umro već posle nekoliko nedelja.
Miroslavljev pečat bio je ispisan ćirilicom, a njegov mlađi brat, Nemanja, imao je pečat ispisan grčkim pismom, zvaničnim pismom Romejskog carstva.
Prema prepisu Nemanjine povelje Splitu, za koju se pretpostavlja da je nastala 1191/92. godine, saznajemo da se u to vreme u Humu nalazio, u svojstvu vladara ili savladara, Nemanjin sin Rastko, kasnije poznat kao Sveti Sava. On je tada imao samo 16–17 godina. Vrlo je verovatno da je Rastko na neki način došao u dodir s Miroslavljevim jevanđeljem, bilo da je prisustvovao njegovoj izradi ili da ga je video završenog. Moguće je da je Rastko baš iz Huma pobegao na Svetu Goru. O godini Miroslavljeve smrti saznajemo nešto više iz jednog pisma Nemanjinog sina Vukana iz 1199. godine. U pismu upućenom papi Inoćentiju III, Vukan optužuje Kulina bana da je, navodno pod uticajem svoje žene i sestre, koja je bila žena pokojnog Miroslava, dopustio širenje patarenske (bogumilske) jeresi u svojoj zemlji. Miroslavljevo ime se ne sreće u vreme napada ugarskog hercega Andrije na Hum, 1198. godine. Verovatno je umro pre toga. Možda je njegova smrt bila neposredan povod za mađarski napad. Ako prihvatimo da je Miroslav bio stariji od Nemanje, a da je 1196. godine, u vreme Nemanjine abdikacije, bio živ — živeo je najmanje 84 godine.
