Шта пише у Мирослављевом јеванђељу?
Реч јеванђеље је грчког порекла и значи: добра вест, блага вест. Главна вест за хришћане је да је Христос васкрсао.
Иако је уобичајен назив рукописа Мирослављево јеванђеље, прецизније речено – у питању је јеванђелистар. То значи да се у њему налазе текстови све четворице јеванђелиста, чија су зачала (поглавља) распоређена према дневним читањима у току црквене године. Јеванђелистар је главна богослужбена књига која симболизује самог Христа
(„… и Бог беше реч/Логос“).
Читања Мирослављевог јеванђеља почињу од Васкрса (Пасхе). Прва целина завршава се читањима Великог Поста, а затим следе Празнична и пригодна читања. Сматра се да грчки јеванђелистар с кога је преведена основна подлога потиче из библиотеке Цркве Свете Софије у Цариграду, где је Свети Ћирило једно време био библиотекар.
Мирослављево јеванђеље у Цркви Светог Апостола Петра у Бијелом Пољу.
Када је настало Мирослављево јеванђеље?
Тачно време настанка Мирослављевог јеванђеља није нам познато. Могуће је да је Мирослав наручио израду јеванђелистара за потребе своје задужбине, Цркве Светог Петра на Лиму — око које је настало данашње Бијело Поље. Судећи по Лимској повељи Уроша I, Урошев отац Стефан, касније назван Првовенчани, издао је златопечатну повељу (хрисовуљу) кнезу Мирославу, свом стрицу, о власништву над петровским властелинством. То би значило да је црква била завршена у периоду између Немањине абдикације и Мирослављеве смрти, односно после 25. марта 1196. године, а пре писма Немањиног сина Вукана папи, 1199. године, у коме помиње да Мирослав више није жив. Из тог времена у полукружном каменом пољу остао је уклесан натпис:
У ИМЕ О ЦА И СИНА И СВЕ-
ТАГО ДУХА ЈА СИН ЗАВИДИН А
ИМЕНОМ РАБ БОЖЈИ СТЕПАН
МИРОСЛАВ КНЕЗ ХЛМСКИ САЗИД-
АХ ЦРКВУ СВЕТОГА АПОСТОЛА ПЕТРА ОХ
У самом темену као да је одваљен некакав украс, претпостављамо – крст. У турско доба, цео натпис био је под малтером. Током рестаурације, изведене 1961-62. године, са северног зида турске мафилете портал је пренет на западну страну, односно на његово, највероватније, првобитно место.
Текст у полукружном каменом пољу на улазу у цркву Светог Петра у Бијелом Пољу
Грешни писари, Григорије и Глигорије
Уизради Јеванђелистара учествовала су најмање четири човека, двојица писара и двојица илуминатора. Вероватно су били монаси.
Највећи део текста исписао је главни писар, који је раније неоправдано називан Варсамелеон, јер је славизирана грчка сложеница βαλσαμέλαιον (валсамелеон)7 — балсамово уље, исписана при крају рукописа, била схваћена као име. Други писар, који се у запису посвећеном „кнезу великославному Мирославу, сину Завидину” потписао као Глигорије дијак, написао је мање делове текста: неке алилујаре8 и натписе, као и континуирани текст на стр. 358а — 360б.9 Облици слова главног писара су архаичнији, а правопис показује јасно ослањање на глагољску традицију, док је у писму Глигорија дијака дошла до изражаја новија еволуција ћирилице и ћириличког правописа, до које је дошло у источнијим словенским регијама већ у XI веку.10
Током рада на фототипском издању из 1998. године, приметили смо да је у запису на маргини на стр. 355 писар себе назвао Григорије. Иако је у питању исти корен речи, указали смо да нам делује нелогично да би се писар једном потписао као Григорије, а други пут као Глигорије.11 Тамара Огњевић је посветила томе посебну пажњу, урадила је графолошку анализу, детаљну анализу редакције правописа и начина обраћања. Закључила је да су у питању два различита писара: главни писар Григорије исписао је текст од прве до 358 странице, извршио подебљавање слова до 88. странице и исписао записе у маргинама на стр. 355 и 358, а Глигорије је исписао поједине рубрике (скраћенице које означавају кад се шта чита), алијуларе од 358-360. странице, два записа на стр. 360 и позлатио поједине иницијале. Приметила је и да се Григорије обраћа Богу, а Глигорије великославном хумском кнезу Мирославу.
Но, да ли можемо пронаћи неке податке у записима на крају Јеванђеља? Навешћемо све записе, јер они представљају и прве трагове српског књижевног језика, односно прву употребу ћирилице ван, да тако кажемо, службене сврхе.
Господе, Боже мој, милосрдни и многомилостиви, помилуј ме својом милошћу, Григорија грешнога, еда бих у господина био у милости. У те се уздам.15
Скончах с Божјом помоћу, амин.16
Ја, Глигорије17, писах алилујаре.18
Ја, грешни Глигорије дијак, недостојан назвати се дијаком, заставих златом ово јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину. А мене, господине, не заборави грешнога, већ ме сачувај себи, да ми није жао, господине, што сам радио теби, кнезу свом господину, ако ме не чуваш грешнога.19
Варсамелеон20
Ја писах…21
После речи „Варсамелеон” нешто је брисано, а последња слова, можда каснијег датума, више личе на вежбу неког детета. Даље, на странама 296 и 298, постоје цртежи на маргинама, који такође личе на дечје вежбе, а на страни 355, у средини испод текста, налази се и један портрет. Записи на полеђини прве стране и записи и цртежи на полеђини 360. стране први пут су објављени у факсимилу из 1998. и њима се још увек нико није бавио. Озбиљнија проучавања биће могућа када се уклоне наслаге лепка.
За сада, чини се да је главни писар био Григорије, а Глигорије је оставио је запис на основу ког датирамо рукопис. Сасвим је могуће да су у раду учествовали и други писари.
