Мирослављево јеванђеље

Најстарији сачувани српски ћирилички рукопис

Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски ћирилички рукопис. Писано је у другој половини XИИ века за хумског кнеза Мирослава, старијег брата Симеона Немање. Од свог настанка, Мирослављево јеванђеље имало је статус српске реликвије. По свему судећи, овај јеванђелистар био је света књига на којој је вршена служба Божја приликом оснивања манастира Хиландар. Током наредних седам векова изношено је у свечаним приликама, као престоно јеванђеље. У јануару 1846. године, руски архимандрит Порфирије Успенски исекао је лист број 166 и понео са собом, најпре у Цариград, потом у Петроград, Кијев и Москву. Од 1883. године лист се налази у Императорској библиотеци у Петрограду. Овај лист пронео је глас о јединственом рукопису који се чува у Хиландару. Године 1896, монаси поклоњају Мирослављево јеванђеље краљу Александру Обреновићу и од тада његова судбина креће необичним током. У ноћи, током Мајског преврата 1903. године, Мирослављево јеванђеље нестаје из дворског сефа. Током повлачења српске војске 1915. године, пронађено је усандуцима краља Петра, да би потом с Главном државном благајном прешло пут преко Албаније, Бриндизија, Крфа, Солунског фронта, до поновног повратка у Београд. После убиства краља Александра И Карађорђевића, кнез Павле поклања Мирослављево јеванђеље новооснованом Музеју кнеза Павла. Током Другог светског рата скривано је у сефу Народне банке у Ужицу, испод олтара Манастира Рача украј Дрине и у сефу Народне банке у Београду и тако је избегло немачке потраге. Данас се чува у Народном музеју у Београду, осим поменутог листа, који је и даље у Русији.