Ко је био кнез Мирослав?

У последњим деценијама XII века Србијом је владао велики жупан Стефан Немања, уз помоћ своје браће Страцимира и Мирослава. Страцимир је био кнез у Градцу, данашњем Чачку, док је Мирослав владао хумском облашћу која је добрим делом обухватала територију данашње Херцеговине. Босном је, можда као мађарски вазал, али прилично самосталан, владао бан Кулин. Сама хумска кнежевина нашла се у најповољнијем положају: од најопаснијих суседа била је заштићена осталим српским земљама, чији су владари показивали велику дипломатску мудрост и ратничку вештину. Хумски кнез Мирослав био је брат рашког великог жупана Немање и зет Кулина бана, ожењен његовом сестром.

Вероватно су поменута четворица вла дара учествовала у заједничким војним операцијама Мађарске и Србије против Источног римског царства (касније названог Византија), 1183. године, током којих су сурово опустошени Београд, Браничево, Равно, Ниш и Сердика (Софија). У то време Србија се шири на све стране и, између осталог, учвршћује власт у Приморју.

Чини се да су у годинама 1184/85. браћа предузимала неке кораке у вези с опсадом Дубровника, који је остао без подршке Ромејског царства. У поморском окршају, 18. августа 1184, искуснија дубровачка флота надвладала је Мирослављеву. Он се следеће године боље припремио и појавио, 1. јула, пред дубровачким зидинама на челу велике војске с опсадним справама за бацање камења и дрва. Недељу дана касније, док су се Дубровчани молили Богу у цркви мученика Петра, Андрије и Ловра, Мирослав је, изгледа, добио вести о њиховим везама с Норманима, који су управо спремали велики војни поход против Источног римског царства. Наредио је да се спале све ратне справе и повукао се.

Године 1186, 27. септембра, Немања и Мирослав су, у присуству заступника норманскога краља, у своје и Страцимирово име потписали мир с Дубровником, којим су предата забораву сва спорна питања, Дубровнику потврђена територија, а његовим становницима дозвољена слобода трговања у земљи тројице браће и обрнуто

У годинама 1189/90, поново су браћа испољила веома живу дипломатску и ратничку активност: повлачили су потезе за које су сматрали да ће донети плодове у будућности, а своје планове су веома брзо и успешно прилагођавали изненадним променама односа снага. Приликом сусрета Немање и Страцимира с немачким царем Фридрихом Барбаросом, који је са својим крсташима пролазио кроз Србију, 1189. године, у Нишу је уговорено да се Мирослављев син Тољен ожени ћерком Берхтолда IV од Андекса, истарског маркгрофа и хрватског титуларног  херцега. Тољен је требало да прими невесту у Истри идућега Ђурђевдана, али како се Барбароса утопио 1190. године, изгледа да није дошло до остварења тог договора. Немања није успео да наговори Барбаросу да заједно нападну Цариград, али је, користећи његов поход, успео да, уз помоћ браће, знатно прошири територије своје државе. Источно римско царство је, међутим, убрзо стало на ноге и отпочело припреме да поврати изгубљено.

То је, можда, навело кнеза Мирослава да с Дубровником, 17. јуна 1190, склопи уговор којим, у случају потребе, обезбеђује азил себи и својим људима.

Не знамо тачно какви су били односи Мирослава и Немање, али је Мирослав, у сваком случају, имао велику самосталност. То доказује и следећи догађај.

Августа 1180. надбискуп Рајнерије, Италијан из Тоскане, отишао је да реши нека питања у вези с поседима своје цркве, на обалу између Сплита и Омиша. Тамошњи племићи Качићи су његов долазак схватили као повреду својих наследних добара. После жестоке расправе, каменовали су надбискупа и затражили заштиту код Мирослава. Он их је примио. Мирослав, међутим, није хтео да у своју област пусти папског легата, подђакона Тебалда, те га је овај анатемисао.

Годину дана касније, 7. јула 1181, папа Александар III написао је Мирославу писмо у коме му ускраћује благослов зато што: није хтео да прими нити посланог папиног легата, нити упућено му писмо, у коме се тражи да врати надбискупов новац, те што није дозволио да се попуне упражњене катедралне столице и препоручује му да нипошто не дира у (католичку) цркву и црквене особе. Дакле, папа се обраћа директно Мирославу, који је самостално повукао веома одлучне потезе. Интересантно је да папа ово писмо није послао. Оно се и данас чува у ватиканском архиву. Али зато је дан раније, 6. јула, послао писмо мађарском краљу Бели III у коме од њега, између осталог, захтева да примора Мирослава да плати надокнаду и да се потчини. Није познат свршетак овог сукоба, јер је Александар III умро већ после неколико недеља.

Мирослављев печат био је исписан ћирилицом, а његов млађи брат, Немања, имао је печат исписан грчким писмом, званичним писмом Ромејског царства. 

Према препису Немањине повеље Сплиту, за коју се претпоставља да је настала 1191/92. године, сазнајемо да се у то време у Хуму налазио, у својству владара или савладара, Немањин син Растко, касније познат као Свети Сава. Он је тада имао само 16–17 година. Врло је вероватно да је Растко на неки начин дошао у додир с Мирослављевим јеванђељем, било да је присуствовао његовој изради или да га је видео завршеног. Могуће је да је Растко баш из Хума побегао на Свету Гору. О години Мирослављеве смрти сазнајемо нешто више из једног писма Немањиног сина Вукана из 1199. године. У писму упућеном папи Иноћентију III, Вукан оптужује Кулина бана да је, наводно под утицајем своје жене и сестре, која је била жена покојног Мирослава, допустио ширење патаренске (богумилске) јереси у својој земљи. Мирослављево име се не среће у време напада угарског херцега Андрије на Хум, 1198. године. Вероватно је умро пре тога. Mожда је његова смрт била непосредан повод за мађарски напад. Ако прихватимо да је Мирослав био старији од Немање, а да је 1196. године, у време Немањине абдикације, био жив — живео је најмање 84 године.